Đorđe Janković - Srpske gromile.pdf

Књига пред читаоцима је прва археолошка монографија о прошлости Срба у раном средњем веку. Посвећена је громилама, остацима погреба из времена пре коначног покрштавања Срба. Громиле су углавном мање хумке, донекле различитог састава, које понекад садрже разне предмете. У њима нема остатака људских скелета. То се објашњава, како ће се видети, обичајима да се спаљени остаци покојника не сахрањују у земљу, већ изван громила. По правилу, раније су сличне хумке тумачене као гробови праисторијског или античког доба. Издвајање средњевековних громила омогућава стварање прве стварне слике о Србима у раном средњем веку.

Громиле нису гробови у буквалном смислу речи. Упоређени са етнолошким, археолошки подаци указују на то да је изнад громила прављена дрвена творевина, у или на коју су могли бити полагани остаци покојника. Дакле, громила би могла бити тек "темељ" гроба. Поступак је само на први поглед нов и изузетан: такве гробове са урном уздигнутом на постољу имали су и Римљани. Други народи (у Индији и Индокини) пепео покојника расипају и не познају гроб.

Познато је да се обичаји везани за покојнике, односно претке, тешко мењају и дуго одржавају, па зато имају посебан значај за изучавање порекла народа. Код наших историчара и археолога прошао је незапажено податак о погребним обичајима Срба из средине X столећа, који је оставио арапски географ, филозоф и историчар Абу’л – Хасан’ Али ал – Мас’уди. Он је међу Словенима издвојио Србе и забележио да се Срби, као и Индуси, сахрањују спаљивањем. Треба напоменути да се и порекло српског имена, самоназива, код неких научника везује за Индију.

Раније, код нас нису тражена рано средњевековна гробља. Штавише, једва да је било покушаја истраживања рано средњевековних српских налазишта. Свесно занемаривање проучавања наше прошлости, још увек присутно, донекле се може објаснити наслеђем "научне" политике Титовог комунистичког режима. Српски национализам сматран је најопаснијим, п аистраживање српске прошлости пре Немањића нису била пожељна. На то се надовезивала и околност да се изворно српски етнички простор – забележен у писаним изворима – у Титовој Југославији ширио највећим делом изван Републике Србије, односно у републикама Црној Гори, Босни и Херцеговини и у значајним деловима Хрватске. Тада се подразумевало да се у свакој републици самостално спроводи научно-истраживачка политика, тако да археолози из Републике Србије нису могли несметано да се теренски баве питањима српског порекла удругим републикама. Зато су се, за време краткотрајне независности у Крајинама, по први пут стекли услови за обављање истраживања, нажалост, без научних пројеката.

Врло је мало савремених података о балканским Србима у раном средњем веку. Отуда је сасвим разумљиво да су бледе и нејасне представе о пореклу и насељавању Срба на Балканско полуострво, изграђене на основу такође малобројних, више векова млађих података. Ти подаци, иако веома штури, сведоче не само о политичкој историји, већ и о простору који су Срби населили на Балканском полуострву.

Међу најстаријим је податак из Анала Франачког краљевства, односно Ајнхардових анала, у којима је, под 822. годином, забележено да Срби "држе велики део Далмације". Под Далмацијом треба подразумевати римску провинцију, јер Анали користе појмове римске управне поделе. Та Далмација обухватала је простор од северозападне Албаније и Косова на истоку до Истре на западу и од Јадранског мора до Посавине. И византијски цар Константин VII Порфирогенит, средином X столећа, бележи да се српске кнежевине простиру у Далмацији коју су Срби добили за насељавање од цара Ираклија (610-641). Тада су Србе, по први забележени пут, крстили свештеници послани из Рима, али је ново покрштавање спроведено у време цара Василија I (867-886).
То значи да би код Срба требало да буде хришћанских гробова већ од прве половине седмог столећа, а да од последње четвртине деветог столећа више нема спаљивања покојника. Међутим, стари обичаји тешко су мењани, тако да много касније, и Законик цара Душана садржи забрану спаљивања покојника.

Простор на којем треба тражити рано средњевековна српска гробља морао би се, увеликој мери, подударати са простором римске Далмације. Као што ће се видети, археолошка истраживања у том смислу потврђују, допуњују и објашњавају писане историјске податке.

Иако су писани подаци веома оскудни, нема сумње да се громиле морају временски одредити у период од насељавања Срба на Балканско полуострво до њиховог коначног покрштавања. Просторно их треба тражити, пре свега, на подручју римске провинције Далмације.