Jovan I. Deretić - Serbi, narod i rasa (Nova Vulgata).pdf

Важност историјe, као науке, по живот сваког народа и по односе међу народима, толико је велика да је њојзи тешко поставити одреднице. У античком добу, то јест у времену високогкултурног уздигнућа човечанства, историја је постављена на прво место међу наукама и она је томесто задржала за сва времена.

Баш због таквог њеног положаја, важности, њене улоге судије да сваком призна шта је чије, она је била изложена тешким нападима с' намером да се подчини схватањима појединих народа или центара утицаја.

Име ове науке - историја, је србиског порекла и највероватније оно потиче од Сирбина Кандавлова, из Сарда, оца историје, Херодотовог претходника и узора, који је живео у другој половини 6-ог и првој половини 5-ог века с.е. Сирбинова позната дела су 'Људејка' и 'Магика'.

Грци помињу Сирбина под именом 'Ксантос' и о томе ће бити говора у овој књизи. Историја је истрага и подразумева истраживање истине. У античком времену историју су одвајали, као истину, од разних прича, скаски и поведа о нестварним, измишљеиим догађајима. Од средњег века па до данас историја је толико преличена и извитоперена да су многи словесници почели да сумњају у њену улогу као науке.

Ово дело има улогу, поред осталог, и одбрану историје као науке, где се она поново ставља на прво место међу наукама, те јој се као таквој враћа смисао истине какав је она имала у античком времену. Овде се ради о једном потпуном ослобађању историје од робовања политичким циљевима појединих нацијa.

Први удар на историју извршен је од стране Ватиканске Цркве, када је она постала моћна у Европи и деловала попут снажног покрета у правцу стварања поретка према њеним потребама и назорима. Други удар на историју извршен је од марксистичког покрета, у последња два века, желећи да створи поредак према својим назорима. Па пошто њихови назори, у оба случаја, нису били природан наставак историјског развоја, него његово насилно скретање, и једни и други су се окомили на историју као препреку на путу ка остварењу њихових идеја. Ради тачног одређивања простора деловања ова два противисторијска покрета, први називамо, по његовом средишту, Ватиканијом, а други који је без средишта, по његовом оснивачу - Марксонијом. Стожер око кога се све окреће у деловању Ватиканије, на историјском плану, јесте Римска Империја, која је натурена као заједнички именитељ католичких народа. Ти католички народи, посредно или непосредно везани за Римску Империју, односно Ватиканску Цркву као наследницу и продужетак исте, представљени су као носиоци укупног историјског развоја: они су јединиисторијски народи, они су историја. Ван тога и поред тога не сме да постоји било шта, нема ни историјских народа нити историје. Једини изузетак су Грци, које је Ватиканија употребила као оружје број један за разарање и прикривање србиске историје. Противсрбиска и противсловенска улога Грка, на историјском плану, била је толико велика и важна за Ватиканију да их је она издигла на степен надприродног феномена културе и просвете и представила као неко острво умору варвара.

Античка Европа била је сербиска, културно, језички и добрим делом народски. Ватиканска Црква је, под изговором ширења хришћанства, рушила сербизам и па његовим рушевинама стварала нове државе и народе, и нову њену културу. Најтежи ударци сербизму су нанети измеђуосмог и четрнаестог века. Њено новостворено стање Ватиканска Црква је потом бранила свим средствима, међу којима је била нарочито изражена цензура античких писаца и над свему што је објављивано. А хришћанство које је она ширила, мачем и огњем, било је пре све друго до стварно хришћанство.

Дагоберт краљ Фруга, шаље код краља Сама, око 625. године, поклисара по имену Сикера, с' молбом да се заштите његови трговци у Самовој држави. Сикер, који је, како изгледа, говорио српски језик, преобукао се у српску ношњу и тако изишао пред краља Сама и изнео Дагобертову молбу. Само је рекао Сикеру да ће све бити у реду ако Дагобeрт жели да склопи и одржи савез са њим. На ово је Сикер одговорио: "То не може бити да он слуга нашега Господа склапа савез са псима!" Тада је Само рекао: "Па када је тако, како кажете, да сте ви Божије слуге, а ми пси, та се увреда смрћу кажњава, то што ви чините није воља нашег Господа, то ви чините као лоше слуге и достојно је освете!" Затим га је избацио напоље. Са хришћанском вером ишло је уједно и расрбљавање покрштених народа. Стара србиска вера је била врло блиска, у основним начелима, хришћанству, које је много шта наследило из старе сербиске вере и културе. То је био разлог више за Ватиканску Цркву што је прогонила сербиску културу и уништавала народе њене носиоце. Гвозд копља Ватиканије био је и остао уперен на Србе, зато што су они носиоци европске историје и у историји предводници словенских народа.

Марксонија је створила свој поглед на историју и представила је као један непрекидни ланац догађаја повезаних са борбом класа. Иако је империја Марксоније била у словенским земљама, она је по духу и делу била противсловенска и нарочито противсрбиска. Прво копље на Србе бацио је лично Маркс, када их је у својим новинским чланцима називао свим погрдним именима, под изговором критике за њихово буњење против Турака, у ствари зато што се боре за своје ослобођење од ропства. Српска историја се није, ни у којој сразмери, могла уклопити у марксистичке погледе на историју, то су две потпуно неспојиве и противречне целине. Изговорису могли бити различити, али антисрбизам Марксоније био је сталан. У Совјетском Савезу, водећој држави Марксоније, 'Бољшаја Совјетскаја Енциклопедија' служила је као званичномерило стања и гледишта Марксоније. У томе делу Срби су приказани као неки ' узгредни производ историје, заправо као неисторијски народ. У друтом издању од 1935. године, Србима је посвећено пола странице, а Албанцима страница и четврт. Србији је посвећен простор од десет страница, а Албанији од осамнаест страница. То је био однос према нама једног народа чија сестара историја и порекло не могу одвојити од иаших. Пошто су Албанци, што се историје тиче, најсиромашнији народ у Европи, узели смо њих за упоређење. Према 'Бољшој Енциклопедији' Срби су иза Албанаца, то јест на задњем месту у Европи?

Између Ватиканије и Марксоније ми Срби смо се нашли као између чекића и наковња. Државна политика и водеће србиске научне установе биле су у њиховој служби. Сваки гласистине и сваки покушај научног продора нападани су са свих страна и сламани. Зато ова књига није само једна добра књига, једно високо научно историјско дело, она је више од тога. Ово је штит и мач Историје, њен победоносни стег - Нова Вулгата.